Klimataria: Plaža za Koju Znaju Samo Oni Koji Se Vraćaju

Neke plaže se reklamiraju same: bele stene, beach barovi, Instagram. Klimatarija radi suprotno – ćuti. A onda je neko pomene u društvu, tiho, kao da odaje tajnu. Ovaj tekst je pisan u tom duhu: kao odgovori na pitanja koja nam gosti stvarno postavljaju.

Gde je to uopšte?

Na jugoistočnoj obali Sitonije, između Sikije i Sartija – dolazeći od Neos Marmarasa, skretanje je par kilometara pre Sikije, pa se spuštaš kroz borovu šumu i maslinjake do mora. I to je to: peščana uvala u nizu malih plaža severno od Sikije, par taverni, vikendice i vile raštrkane po zelenilu. Bez centra, bez semafora, bez žurbe.

Kakva je plaža?

Mala, peščana, sa dugačkim plićakom i postepenim ulazom u more – od onih gde dete može pola sata da gaca a tebi puls ostane normalan. Uvala je zaklonjena, pa je more često mirno kao jezero i greje se brzo. Deo plaže drže taverne sa ležaljkama (obično uz konzumaciju), ali ostane prostora i za svoju opremu – tvoj peškir, tvoja hladovina pod borom, tvoj mir.

Dno je peščano celom dužinom, voda prozirna do poslednjeg metra plićaka, a zahvaljujući zaklonjenosti uvale more ostaje mirno i kad na drugoj strani poluostrva duva. Ponesi masku i disaljku – uz stene na krajevima uvale uvek ima ribica, i to je ovde cela "animacija za decu". A predveče, kad svetlo omekša, Sveta Gora preko vode dobije boje zbog kojih se sa peškira niko ne diže pre mraka.

Kada je najbolje doći?

Klimatarija radi po sopstvenom kalendaru: jun i septembar su joj najlepši, jer tada i ono malo gostiju spadne na šačicu, a taverne i dalje rade. Jul i avgust donesu više sveta – po merilima Sartija smešno malo, po merilima Klimatarije "gužva" – ali ni tada nećeš tražiti mesto za peškir. Ako ti je cilj apsolutna tišina uz otvorene taverne, gađaj drugu polovinu juna ili prvu polovinu septembra: more toplo, plaža tvoja. A ako možeš da biraš dan dolaska, izbegni subotu – jedina "kolona" koju ćeš na ovom putovanju videti je ona na granici, ne na plaži.

Šta se radi ceo dan?

Iskreno? Ništa – i to je cela ponuda. Kupanje, knjiga, dugi ručak u taverni sa nogama u pesku, i pogled na Svetu Goru preko vode koji nikad ne dosadi. Kad poželiš civilizaciju, Sarti je na petnaestak minuta, Nikiti na četrdesetak, a cela Sitonija sa svojim uvalama ti je na dohvat ruke.

Ko ipak hoće mikro-avanturu: obalom ka Sikiji se niže još nekoliko malih uvala do kojih se stiže peške ili za par minuta kolima, pa dan možeš složiti kao degustaciju – jutro na jednoj, popodne na drugoj plaži. Uveče je program fiksan: večera u taverni, šetnja do mraka i nebo sa više zvezda nego što si navikao, jer javna rasveta ovde jedva postoji.

Kako se stiže i treba li auto?

Iz Srbije je ovo jedan od dužih grčkih puteva: oko 750 kilometara od Beograda do Sitonije, pa još pola sata kružnim putem poluostrva do skretanja za plažu. Auto je praktično obavezan – i za dolazak i za boravak, jer su market, pekara i sve ostalo u Sikiji i Sartiju. Poslednji kilometri kroz maslinjake su mirni i lepi, samo prati glavno skretanje, ne prečice koje nudi GPS. Detalje o granicama i putarinama imaš u vodiču za put do Grčke kolima.

A hrana? Ima li se gde jesti?

Par taverni na samoj plaži drži klasiku – sveža riba, gavros, horiatiki, sve sa pogledom na vodu i cenama poštenijim nego u razvikanim mestima (porcije 7-9€). Za sve ostalo je Sikija na pet minuta kolima: marketi, pekara, apoteka, još taverni i sladoled uveče, a za veći izbor tu je Sarti. To je ta formula: spavaš u tišini, a snabdevaš se u komšiluku.

Cenovnik za orijentaciju: kafa 2-3€, giros u Sikiji 4-5€, riba po kilaži – i račun koji te u tavernama na plaži retko iznenadi. Večera za dvoje sa pićem obično stane u 30€.

Šta poneti, na šta računati?

Suncobran i frižider-torbu – veliki delovi plaže su neorganizovani, i to je poenta. Gotovinu, jer kartice u malim tavernama znaju da "ne rade danas". Sredstvo protiv komaraca za večeri u zelenilu. I knjigu deblju nego inače – ovde se stvarno stigne pročitati. Signal za internet je sasvim pristojan, što je i dobra i loša vest, zavisi koga pitaš.

Ima li smeštaja?

Ima, ali malo – i u tome je caka. Uglavnom kuće i vile u zelenilu na par minuta od mora, bez velikih zgrada. Ko uhvati termin, dobio je ono što na Halkidikiju polako nestaje: smeštaj na plaži koja nije "razrađena". Cene prate logiku mesta: za kuću ili vilu za dvoje-troje računaj okvirno kao za bolji apartman u razvikanim mestima – plaćaš mir, ne mermer, a predsezona je osetno povoljnija. Slobodne termine proveri na stranici za Klimatariju – i ne čekaj avgust, jer ovakvih objekata nema mnogo.

Za koga jeste, za koga nije?

Jeste: za porodice sa malom decom, parove kojima je mir luksuz, ljude sa laptopom koji "rade sa mora", i sve koji su Sitoniju već obišli pa traže njen najtiši ugao. Nije: za ekipu koja broji barove, za one kojima treba market na uglu, i za svakoga kome je "nema ničega" mana a ne kompliment.